FILOZOFIJA, MITOLOGIJA, NAUKA 6

Na taj način je Aristotel u potpunosti dovršio projekat filozofije u Grka. Filozofija je morala započiti na novim osnovama, a te nove osnove su pretpostavljale nekakav novi početak u filozofiji. Trajanje filozofije u helenističko-rimsko doba je samo produžetak agonije kraja filozofije, započete sa Aristotelom. To najbolje pokazuje i činjenica da je u helenističko-rimsko doba filozofija bila neki oblik psiho-terapije, rečeno modernih rečnikom, ona je produžetak nekakvog životnog stila, u maniru savremenog nju-ejdža ili jednostavno tek jedan pogleda na svet. Teško da se tu može govorito o nekakvoj bitnoj filozofskoj novini, ako se izuzme ta psiho-terapijska uloga filozofije: počev od etičkog idela (mudraca) – koji za uzor bira nekakvog čoveka čvrstog karaktera (Sokrata npr.) – do stanja „blaženstva duše“ (ataraksije, apatije) i etičkog načela (delovati uz odsustvo bola, delovati u skladu sa prirodom, ustručavanje od suđenja itd.). Slični etički elementi su u velikoj meri bili prisutni i kod predstavnika sokratskih škola (kiničke, kirenaičke i megarske škole), dok su ontološki elementi pozajmljeni od predsokratovaca: Heraklita (stoicizam) i atomista (epikurejci). Čak i neoplatonizam nije ima izbora nego da se vrati ponovnom proučavanju Platonovog učenja, svodeći filozofiju na istočnjačku versku praksu i to u formi meditacije. To samo govori o nemoći filozofije da se zasnuje na novim osnovama, drugačijim od onih koje su postavili predsokratovci. Filozofsku nemoć treba posmatrati sa više strana i iz više uglova: to nikako ne znači da nije bilo ljudi koji su stvarali, ali to više i nije bio problem samo ljudi. U tom periodu Arhimed je postavio osnove statičke fizike, a Euklid je aksiomatizovao matematiku. Geografija i istorija su takođe bile u razvoju. Medicina je takođe napredovala (Ferli, 2007: 327–358). Nasuprot heliocentričkim pretpostavkama Aristarha sa Sama (310–230) Ptolomej je, sledeći upravo Aristototelov primer, izgradio astronomski sistem na geocentričkim pretpostavkama u drugom veku nove ere, a koji će važiti u nauci sve do XVI veka. U neku ruku time su postavljene osnove i srednjevekovne nauke, koja se u bitnom smislu neće razlikovati od helenističko-rimskog nasleđa, iako će zahtevati jedan novi početak u filozofiji. Radi se o tome da je tek religija filozofiji omogućila da započne na novim osnovama i utoliko se produži u trajanju. Ipak, to više neće biti grčka filozofija, jer će njene osnovne pretpostavke biti dovedene u pitanje, a reč je upravo o tome da je biće postojalo oduvek i zauvek. Utoliko o grčkoj filozofiji možemo da govorio i kao o filozofskim mogućnostima koje su same sebe iscrpile. Radi se o sledećem: onog trenutka kada je bitak prepoznat kao voda, kao nekakvo materijalno načelo koje niti nastaje niti nestaje nego je oduvek bilo takvo kakvo jeste, moglo se očekivati da će se jednog trenutka priča o tome zatvoriti i to upravo u obliku 4 ontološka uzroka, koje će imenovati Aristotel. Nakon toga je filozofija moguća u nekoj drugoj formi, ali ne više u onoj koju su joj dali Grci. Utoliko mišljenje, kao i sve drugo, ima ograničeno trajanje i uglavnom se svodi na formu pitanje-odgovor. Onog trenutka kada se da adekvatan odgovor na postavljeno pitanje, tada i samo pitanje postaje suvišno. A odgovor je adekvatan samo ako odgovara na pitanje, odnosno, ukoliko je i sam uslovljem pitanjem koje se postavlja. Utoliko su mogućnosti filozofije u Grka bile limitirane zapravo pitanjem koje su i sami Grci postavili. A ono je zapravo glasilo: Zašto uopšte nešto, a ne ništa? Da li je filozofija za Grke imala i druge mogućnosti? Teško je o tome govoriti danas. O predsokratovcima sudimo samo na osnovu fragmenata, dok o Platonu i Aristotelu, ipak svedoče celovita dela. No, da li je to dovoljno da se o tome stekne nekakva celovita slika? Bojim se da je danas to gotovo nemoguće. A pitanje je da li je to bilo moguće i ranije. Kultura preživljava ponekad čak i kad izumru narodi koji su je stvorili. Ali kultura nekog naroda nije imuna na promene, transformacije, kulture iziskuju često seizmičke potrese neviđenih razmera u kojima ponekad izumiru i celi narodi, a ponekad nestaje i celokupna kultura. Sva sreća to se retko događa, a kultura jednog naroda nastavlja da obitava u novim okolnostima i među drugim narodima, nešto poput kalema ili pelcera, svesna potrebe za promenama. Nešto slično se događa i sa dodirom hrišćanstva i grčke filozofije. Filozofija, koja je manje-više iscpila svoje mogućnosti, nastavila je da postoji u novom obliku, doduše u podređenom položaju (kao službenica teologije), ali sada sa više mogućnosti. Šta je ta promena značila za filozofiju i u kojoj meri je to odredilo sadašnji pogled na svet? Još jedno pitanje na koje jedva da se nazire odgovor. To nas ponovo vraća u prošlost, na početke same filozofije u Grka. Filozofija u Grkoj nastaje u doba propadanja mitologije. Nasuprot jednog magijskog sveta mita, rađa se jedan svet racionalnog pogleda na stvari. Utoliko nekakvo prosvetiteljstvo smenjuje religijski i magijski kult. Svet koji je nekad bio priča, odjednom je postao proziran poput paprati. Ipak, upravo u onom što je obično i svakodnevno filozofija pronalazi čudesno. Otuda filozof počinje da se čudi običnim stvarima, a među njima je i ono što je najčudnije od svega, to da nešto jeste, da naprosto postoji: Kako to da nešto jeste, a ne zapravo ništa? Nije li to osnovno Grčko pitanje? Neko je rekao da je voda uzrok svega, drugi da je vazduh, treći da je vatra, to sada više i nije toliko bitno. Ono što opčinjava jeste to da nešto uopšte jeste. To znači da ni filozofija u Grka nije mogla bez nekakve opčaranosti običnim i svakodnevnim. Ali nisu svi očarani svakodnevnicom, niti svi brinu za ono što im je najbliže. Obični ljudi kao da to previđaju, ponašaju se kao da ih se to ne tiče, naprosto, žive život po navici. Utoliko zaboravljajući biće i sami postaju deo zaborava, pre ili kasnije. Ipak, neki od njih strepe od smrti, ali retko ko da u smrti prepoznaje strepnju i brigu za vlastito biće. Utoliko i sami postaju slični smrti, naprosto, propadaju i nestaju. Nasuprot njih su filozofi – iako taj naziv ljubitelji mudrosti i nije najbolji – oni koji su očarani onim običnim i svakodnevnim i koji u njemu ne vide samo prazno i obično, nego nešto što traje i opstaje uprkos promeni. Ali šta opstaje? Sećanja blede, ljudi su zaboravni, život je kratak. Ipak, sama promena je nešto što opstaje, uprkost tome što ništa nije isto. Za pedeset ili tristo godina i dalje će tu biti neko, nebitan kao i bilo ko sada, koji će pre ili kasnije nestati. Ali, filozofa to ne zanima, jer filozof se ne brine za propadanje. Naprotiv, on je neko ko propadanje mora da opravda i to da ga opravda na nužan način. Propadanje je nužno kao i nastajanje, jer je nužan poredak koji je pravedan jedino ako se odvija prema meri i po redu vremena, a to znači kao nastajanje i nestajanje. I to ne bi trebalo da nas brine, u redu je sve dok se odvija po redu i dok se bića smenjuju u postajanju-nestajanju. Samo tako ono što traje može da opstane, kao mera i kroz meru, jer nema trajanja izvan nastajanja i nestajanja. To je filozofima bilo prilično jasno, za razliku od smrtnika, koji su bili zabrinuti za vlastito biće, zaboravljajući da ono što nastaje i samo mora nestati, da bi uopšte nešto moglo da traje. Utoliko promena čini sastavni deo trajanja i trajanje je moguće samo kao večna promena. Ali, sa stanovišta jednog, sa stanovišta promene, kao da se ništa i ne menja, jer promena postoji samo u odnosu na prolazno, ne i u odnosu na ono što traje, na samu promenu, koja je trajno u svemu što se menja. Utoliko se čini da je tačno da „sve teče“ i istovremeno da „kretanja nema“. Ne iznenađuje da su za Grke mogla da postoje dva potpuno oprečna mišljenja, kakva su samo bila Heraklitovo i Parmenidovo, a da se faktički ništa bitno ne promeni. Jer za Grke biće jeste, a nebitka nema. Sa druge strane, hrišćanstvo sasvim drugačije započinje filozofiju. Kao religijsko učenje filozofija se ponovo vratila Bogu. A Bog prema Starom zavetu stvara „ex nihilo“. Otuda ništa počinje da biva sastavni deo samog bića. Biće je stvoreno iz ništa i to ništa određuje biće utoliko da će ono i samo da se u njega ponovo vrati. Osim ako se ne vrati Bogu, kao tvorcu sveta i života, i samim tim zasluži večni život. Nesumljivo, da bi za Grka ovaj stav bio čista nebuloza. Hrišćansko nerazumevanje grčke filozofije ide toliko daleko da ono gotovo vređa grčkog mislioca: Ako Bog jeste, to znači da niti je nastao niti će nestati, nije li to osnovna pretpostavka grčke filozofije: biće jeste, nebića nema. Pa ipak, sam Bog stvara ex nihilo. To opet treba razumeti da je Bog biće, jedino što jeste, i kao takav stvara sve drugo biće, sve drugo što jeste, što opet znači da biće ne nastaje iz ništa, nego kreativnim božanskim činom (božanski kreacionizam). Bog kao jedino biće stvara druga bića, putem reči i to iz ništa. Teško za razumeti. Ako je Bog jedino biće – čemu potreba za drugim bićima, koja će istovremeno i nastajati i nestajati, sve dok je sveta, odnosno do drugog povratka Hristovog. Još jedna nebuloza! Čemu služi taj drugi Hristov povratak? On treba da iskupi biće. Ali, kako je moguće iskupiti nešto čemu je priroda da nestane, jer je nastalo. Ukoliko neko iskupi biće, on će faktički poremetiti harmoniju kosmosa, on će prema Grcima dovesti u pitanje poredak sveta. Utoliko postoje ozbiljne teškoće da se hrišćanstvo razume iz Grčkog ugla. Za Grke kosmos je nekakav red stvari, ono prema čemu se odvija nastanak i nestanak bića. Ono vladajuće u kosmosu je logos – to nije nikakva reč, niti je ona prvobitno bila u Boga – i on upravlja nastajanjem i nestajanjem svega. Kada nastalo (biće) ne bi i propalo sam poredak bi bio doveden u pitanje – sama nužnost prema kojoj se ovaj poredak odvija bi prestala da postoji, a to je za Grke nemoguće. Sa druge strane, Hrišćanstvo veruje da je Bog stvorio svet i na taj način ga je osudio na propast. Ali trajanje sveta je ograničeno do drugog povratka Hristovog kada će se suditi ljudima i stvarima. Preživeće samo ono što je bilo verno Bogu ili što Bog smatra da treba da postoji. To je spasenje koje Hrišćanstvo obećava ljudima, nasuprot filozofske istine: sve što je nastalo mora i propasti. To je razlog zašto je već Tertulijan „istini filozofije“ suprotstavio „božansku istinu“. Ovde više nije stvar principa i logike jer kako Tertulijan i sam kaže: „Verujem jer je apsurdno“ („Credo quia apsurdum“). Hrišćanstvo je stvar verovanja, a filozofija je sredstvo ubeđivanja. Utoliko je hrišćanstvu filozofija potrebna samo kao sredstvo kojim će se obezbediti „božanska istina“. Filozofija u hrišćanstvu ne može da započne bez pretpostavke i to je razlog zašto je ovde gotovo i nemoguće govoriti o filozofiji. Filozofija je ovde u službi nekakve „više (božanske) istine“ i teško da je može dovoditi u pitanje. To znači da hrišćanstvo može da prihvati samo jedan deo filozofije i to onaj koji se tiče logičkih istraživanja. NASTAVIĆE SE...