FILOZOFIJA, MITOLOGIJA, NAUKA 5

Tako je rasprava o kosmosu bila zaključena. Naročito Demokrit je uspeo da pokaže, na jedan krajnje empirijski način, kako je postanak života moguć na materijalističkim osnovama. Osnova grčke nauke je izvedena upravo iz učenja o 4 elementa. Bez obzira da li se smatrali izvornim počelima ili izvedenim jedinjenjima, 4 elementa su postavila osnove antičke nauke bez koje više nije bilo moguće zamisliti astronomiju, medicinu, biologiju itd. A upravo u to doba razvoj nauke u mnogome potiskuje značaj filozofije i raspravu o kosmosu. Tu dominaciju pojedinačnih nauka nad filozofijom prvi su počeli da iskazuju sofisti. Sofisti su bili veoma dobri poznavaoci istorije, geografije, etnologije, mitologije, lingvistike itd., a kao putujući učitelji mnogo toga su videli i proživeli. Odatle potiče njihova ravnodušnost prema kosmološkim pitanjima. Protagorin relativizam ili Gorgijin nihilizam, nije ništa drugo nego izraz nepoverenje prema filozofiji i kosmičkim pitanjima. Protagorina rečenica „čovek je mera svih stvari“ može se razumeti i u smislu da je čovek jedino biće koje sebi postavlja pitanje, on je taj koji imenuje stvari, a samim tim ih i određuje. Čovek se prvobitno izražava jezikom, a biće se uvek različito kaže na drugom jeziku. Kako verovati univerzalističkim težnjama filozofije, kada je čovek kao jezičko biće osuđen na relativizam. Otuda Gorgijin komentar da „biće ne postoji, a kad bi i postojalo, niti bi se moglo saznati, niti bi se moglo drugom preneti“. Da stvar bude gora Gorgija se služi upravo filozofskim argumentima da bi porekao mogućnost filozofije. Poreklom sa Sicilije, iz grada Leontina, Gorgija je morao biti upoznat sa elejskom školom, budući da koristi slične argumente kako bi porekao mogućnost postojanja bića: „(...) ako je biće večno, neizmerno je; ako je neizmerno nije nigde; a ako nije nigde onda ne postoji“. (Dils, 1983a: 264). Slično zaključuje kada se radi i o druga dva pitanja: „Nije (...) moguće da postoji kriterijum za ono što niti postoji, niti se može poimati, niti se može drugome objasniti“. (Ibid., 267) Naizgled, Gorgija u potpunosti preuzima Parmenidovo pitanje ali sa ciljem da bi u potpunosti obesmislio filozofiju. Jer ono što Parmenid kaže za nebiće, da je nespoznatljivo i da se ne može drugom preneti, to Gorgija pripisuje biću. A ako bića nema, ako je ono nespoznatljivo i ako se ne može drugome preneti to znači da je i sama filozofije suvišna. Naravno, ako je filozofija suvišna ostaje pitanje u šta još možemo da se pouzdamo? Tu se sofisti nalaze na svome terenu. Umeće lepog govora je ono što nam omogućuje da uvek budemo u pravu. Za to nam nije potrebna filozofija. Ljudi su pre svega jezička bića, a ono što važi za jedne ne mora i za druge. Otuda sledi relativizam, koji je nekako ukorenjen u ljudskoj prirodi, ukoliko pretpostavimo da mu je priroda jezička. Relativizam jezika povlači relativizam vrednosti, kao što prirodni zakon (fizis) dominira nad ljudskim zakonom (nomos-om): otuda i pravo jačega kao prirodni zakon pobeđuje ljudski zakon (zakon koji su stvorili slabiji da bi kontrolisali jake). Na taj način reforma jezika nužno vodi i reformi države. Države više ne počivaju na nasleđenim običajima, nego na sposobnosti pojedinaca da se koristi jezikom (lepim govorom). Tu svako svakog može da ubedi u bilo šta, samo ako je vešt govornik. A to onda stvara ozbiljne probleme. To je razlog zašto filozofija sada preuzima reformatorsku funkciju. U trenutku kada država posustaje i sama filozofija počinje da govori u ime države. Ali, ne samo da posustaje država, nego videli smo i filozofija je u ozbiljnom problemu. Utoliko kriza države prati i krizu filozofije kao takve. Odgovor koji će filozofija ponuditi biće onaj Sokratov. Filozofija treba da postane etika, a filozof treba da se brine za vlastito ali i tuđe „duševno spokojstvo“. Ali kako biti duševno spokojan u mutnim vremenima? Kako odgovoriti izazovima vremena? Sokrata je doslednost koštala života. Tek Platon shvata da reforma države mora da odgovara reformi filozofije. To znači da i sami filozofi moraju da postanu vladari. Nije dovoljno samo izmeniti moral pojedinca, nije dovoljno u ljudima stvoriti moralne vrline – pojedince odgovorne za svoje postupke – nego je potrebno stvoriti državu koja će odgovarati takvom pojedincu i koja će podsticati te vrline. Bez idealne države moralni pojedinac je podjednako osuđen na propast – Sokratova sudbina je to najbolje pokazala. Ali gde pronaći uzor države koja treba da odgovora moralnim vrlinama pojedinca? To je razlog zašto se filozof obraća idejama i na osnovu idealnih oblika, kao paradigmi stvari, pokušava da zamisli idealno uređenje države. Filozof i državnik se ovde spajaju u jedinstvenu figuru reformatora. Otuda se Platonovo polazište u filozofiji razlikuje od njegovih prethodnika. Platon polazi od orfičkog i pitagorejskog učenje, koje prezire čulni svet (telo je tamnica duše) i u seobi duša vidi mogućnost očišćenja od čulnosti. Platonova alegorija o pećini govori samo o tome. Filozof kao neko ko se oslobađa (slepila) čula, istovremeno je neko ko se oslobađa lanaca i izlazi iz pećine, a svoje oči treba da prilagodi sunčevoj svetlosti, budući da je svetlost sunca zamena za onu svetlost koju nam daju ideje i na osnovu kojih možemo da spoznamo stvari u njihovoj istinskoj suštini, kao senke i kopije ideja. Čovek koji se vraća u pećinu, nalik je ludaku, budući da ljudima zarobljenim tamo mora da objasni da ono što vide nije stvarnost nego iluzija proizašla kao posledica njihove vezanosti za čula. Napor koji filozof ulaže da bi osvestio pojedince ponekad je veći od napora koji je prešao da bi i sam postao svestan sveta ideja. (Platon, 2002: 208) To je generalno problem filozofije. I U doba predsokratovaca filozof je neko ko se razlikuje od smrtnika. Smrtnik se interesuje za prolazne stvari, dok filozofa zanima ono što traje večno („što nikad ne zalazi“). Kao neko ko boravi u društvu onoga-što-traje filozof i sam postaje besmrtan. To pomalo podseća na junačko doba, a ratnici su bili ti koji su pristupali bogovima stvarajući sagu o besmtnosti na osnovu svojih junačkih dela. Sličan pristup imali su i pesnici, ali samo zato što su od bogova nasledili dar lepog pripovedanja, zahvaljujući čemu su zadobijali naklonost muza. Tako pesnik, na osnovu nekakvog (božanskog) diktata (nesvesnog) , stvara epove u kojima je proslavio junake i bogove. U osnovi filozof je naslednik pesnika i ratnika i on govori o onom što je večno, a to ne mora uvek da ima veze sa bogovima. Utoliko je filozof i neko ko remeti stari poredak stvari zasnovan na mitologiji i uspostavlja novi poredak zasnovan na logosu. Utoliko filozofija se i rađa u doba kriza – prvu krizu je obeležila kriza mitologije – dok druga kriza nastaje u doba krize grada-države. Nasuprot mitologije koja je opisivala poreklo bogova i kosmosa, filozofija otriva kosmos kao poredak stvari koji se odvija prema unapred ustaljenim pravilima. Periodičnost o kojoj filozofija govori uglavnom je cikličnog tipa i vezana je za agrarni proces proizvodnje. Četiri počela koje filozofija uzima za uzroke svega u osnovi su izvedena iz četiri godišnja doba, kao nekakve suštinske karakteristike proleća (suvo), leto (toplo), jesen (vlažno), zima (hladno). Otuda proizilaze i elementi kao što su voda, vazduh, vatra, zemlja. Njihovom kombinacijom se objašnjava prelazak od mirovanja na kretanje i obratno. U odnosu na čulnost filozof gradi svet nadčulnog, ono što je vidljivo razumom i umom, a to su pojmovi. Pojmovi su zamena za mitološke slike, koje su često bile povezane na fantastičan način, a logika je upravo filozofska disciplina koja se bavi pojmovima i njihovim odnosima (elementima mišljenja: pojam, sud i zaključak). Logika se razlikuje od logosa utoliko što logos jeste nekakav princip kosmosa, odnosno pravilnost prema kojoj se odvija poredak stvari (kosmos), dok je logika filozofska disciplina koja utvrđuje nekakve pravilnosti u mišljenju. Parmenidov identitet bitka i mišljenja jednim delom dozvoljava uvođenje logike, budući da je mišljenje ustrojeno prema pravilima, kao što je to i biće, ali se radi o tome da je logika bića istovremeno i logika mišljenja. Mišljenje koje misli sebe samo, Aristotelovo „mišljenje mišljenja“, istovremeno spaja mišljenje kao bitak (bitak mišljenja je mišljenje bitka i obratno) utoliko da mišljenja nema izvan onog što ono misli (biće) i obratno, biće je jedino i moguće misliti (ništa je nedostupno za mišljenje). Tek utemeljenjem logike rešava se kriza filozofije, a za to je zaslužan Aristotel. Sa druge strane, kriza grada-države je prevaziđena imperijalizmom na Istoku i to u obliku helenizma. Filozofija se sada upražnjava samo još u obliku etike, kao svojevrsno blaženstvo duše ili briga o sebi. Utemeljenjem filozofije Aristotel je stvorio uslove i za nesmetani razvoj nauke izvan filozofije. Šta to konkretno znači? Logika kao filozofska disciplina je postavila osnove mišljenja. Logika mišljenja je istovremeno i logika bitka (kosmosa). To je razlog zašto su Aristotelove kategorije zapravo najviši ontički pojmovi: supstancija, kvalitet, kvantitet, odnos, mesto, vreme, položaj, posedovanje, delanje, trpljenje. Naravno, Aristotelu se može prigovoriti da njegova klasifikacija kategorija i nije najtačnija, kao što je već to Kant uradio, ali stvar nije samo u tome. Ono što se zamišlja kao supstancija istovremeno je zamišljeno i kao nekakav kvalitet i kvantitet, ulazi u nekakav odnos i samim tim zauzima nekakvo mesto, vreme i položaja, odnosno, iskazuje nekakvo posedovanje, trpljenje ili delovanje itd. Kategorije su ontičkog tipa budući da one bića smeštaju u preciznu klasifikaciju prema unapred utvrđenim kriterijumima. To znači da se za svako „nešto“ ili „neko“ (generalno biće) može reći da mu pripada određena kategorija. Ali bića se i razlikuju načinom na koji učestvuju u kategorijama. Tako čovek uvek na drugačiji način učestvuje u kategorijama od konja i upravo to govori o razlikama u njihovoj prirodi. Ono što pored kategorija pomaže u preciziraju klasifikacije jeste podela pojmova na rodove i vrste. Rodni pojmovi imaju širi obim i uži sadržaj, dok za vrsne pojmove važi obrnuto pravilo. Na taj način rodni pojmovi pod sobom obuhvataju vrsne i definišu se upravo putem tih pojmova. Samim tim stvoreni su uslovi za samostalni razvoj nauke, nezavisno od filozofije. Nauka se kreće u ontičkom području i bavi se bićem pojedinačno. Ona ne pita poradi čega biće jeste nego objašnjava razvoj i nastanak pojedinačnog bića, bilo da su u pitanju priroda, brojevi, zvezde itd. Na taj način nauka preuzima metodologiju od logike, ali ne raspravlja o prirodi mišljenja, nego koristi se deobom pojmova i klasifikacijom da bi opisala pojedinačno biće. To kretanje u ontičkom području za pretpostavku ima kraj ontologije (filozofije). Upravo se taj kraj desio sa Aristotelom. Aristotel ne samo da je stvorio uslove za samostalni razvoj nauke, nego je istovremeno na ontološkom planu dovršio posao filozofije. Polazići od pretpostavke o počelu (arhe-u) bića, Aristotel je izgradio specijalnu klasifikaciju ontoloških uzroka, unutar koje je situirao svoje prethodnike. Ovde nije reč ni o kakvom začetku istorije filozofije, za Grke istorija ne postoji drugačije osim kao antologija priča verovatnog sadržaja, budući da filozofija istorije zahteva linearno računanje vremena, što Grcima nije bilo poznato. Grci su vreme računali počev od vremena održavanja olimpijskih igara, a takav račun je bio cikličnog karaktera, budući da su se olimpijade ponavljale na svake 4 godine. Aristotelovu Metafiziku je nemoguće razumeti izvan njegovih logičkih istraživanja, jer su upravo ona omogućila Aristotelu da dođe do osnovnih ontoloških uzroka svega. Aristotela u osnovi treba shvatiti kao jednog velikog klasifikatora. Ne samo da je prvi dao preciznu klasifikaciju filozofskih disciplina, na osnovu toga da li se bave mišljenjem, delovanjem ili delom, nego je istovremeno i znanje podeli u tri kategorije: ono koje se bavi principima (filozofija), argumentima i dokazima (nauka) i verovatnim mišljenjem (istorija, mitologija itd.). Utoliko i njegova ontologija sjedinjuje četiri različita principa koja se smatraju osnovom sveg bića: forma, materija, delatnost i svrha. Ova četiri principa smatraju se osnovama Grčkog razumevanja sveta i to je razlog zašto nikakva ontologija nakon Aristotela više nije bila moguća. Prvi filozofi ili fizičari su otkrili materijalni uzrok (voda, vatra, vazduh), pitagorejci i Platon su shvatili formalni uzrok (brojevi, ideje), dok su filozofi poput Empedokla i Anaksagore odgonetnuli delatni uzrok (ljubav i mržnja, um). Sam Platon je o formi govorio i kao o svrsi bića (ideje su paradigme stvari), tako da se može reći da je Platon donekle otkrio i svrhu kao četvrti uzrok. Aristotelu nije ostalo ništa drugo nego da objedini ova četiri principa u jedinstvenu teoriju i da je ih poveže na briljijantan način, na kojem bi mu svaki Grk pozavideo. Iako je poreklom bio Makedonac, Aristotel je proveo dvadeset godina u Platonovoj Akademiji, a to je bilo više nego dovoljno da savlada osnovne principe grčkog pogleda na svet i da ih kao takve uklopi u vlastiti filozofski sistem. Moguće da je Aristotel mnogo manje osećao propadanje grčke kulture od Platona, ali je isto tako bio mnogo verniji grčkoj tradiciji nego Platon iz doba reformističkih nazora. Naime, Aristotel ne samo da je opravdao ropstvo i nejednakost među polovima (Aristotel, 1988a: 10) to je za Grke bila gotovo notorna činjenica, nego je isto tako političkim uzorom smatrao grad-državu (Ibid., 5) , kao što je za etiku uzeo načelo „ništa suviše“ smatrajući vrlinom sredinu (proporciju) između dve krajnosti (nedostatka i suviška). (Aristotel, 1988) Sve to pokazuje koliko je Aristotel bio veran grčkoj tradiciji, smatrajući da je zadatak filozofije da iz nje preuzme ono što je najvrednije. Daleko od toga da Aristotel nije svestan grčkog propadanja – Aristotela je to propadanje mnogo više pogađalo budući da je poreklom bio Makedonac i da je bar dvaput u toku života bio primoran da napušta Atinu „da se Atinjani po drugi put ne bi ogrešili o filozofiju“ (Koplston, 1988: 307) – ali je isto tako bio uverenja da filozofija treba da preuzme ono najbolje iz grčke tradicije, da ga preobrazi putem mišljenja i na taj način ga sačuva od propadanja. Jer filozof i filozofija se bave onim večnim, a to nikada ne propada. Ovekovečiti osnovne grčke principe za Aristotela je značilo iznaći osnovu koja treba svima da bude uzor kako u ontologiji, tako još više u etici i politici, jer politika za Aristotela i jeste istinsko mesto ostvarivanja ljudske suštine. Otuda je osnovni cilj politike briga za dobrobit zajednice, budući da blagostanje zajednice garantuje i sreću pojedinca. (Aristotel, 1988a: 87) Ipak, politička zajednica nije samo skup uzornih pojedinaca, nego je istovremeno jedan prostor u kom svaki pojedinac mora dati svoj puni doprinos, a najveće dobro zajednici donosi briga o moralnim vrednostima sugrađana, stoga, vrlina predstavlja bitan momenat građanskog vaspitanja. Nezgodno je naravno što se upravo kroz tu brigu o moralnim vrednostima (sposobnost vladanja sobom) iz politike isključuje najveći deo stanovništva (robovi, žene i deca), budući da oni nisu u stanju da budu vlastiti gospodari, nego trebaju drugog da ih vodi. (Ibid., 10) NASTAVIĆE SE...