ZAŠTO NE TREBA IĆI U KULTURNI DNEVNIK RTS-a

Ja razumem ljude koji su u problemu, nema danas puno kulturnih institucijama u kojima mladi i sposobni ljudi mogu da pronađu svoje zaposlenje, umesto toga, oni se kao i radnici u fabrici glođu međusobno, svesni da su resursi ograničeni, jer je očigledno da jedino kapitalizam uspeva, a sve drugo je stavljeno na stenbaj, i pošto je tako mi svi treba da se ponašamo kao neprijatelji samima sebi, da bi ona latinska sentenca "zavadi pa vladaj" i dalje važila za naše direktore, poslovne menadžere ili ne znam koju već malograđanštinu koja štiti leđa krupnom kapitalu i zbog toga ima drastično veće plate. O čemu pričamo, prošlo je vreme generalnih štrajkova, jer Srbija više nije samostalna zemlja, ona više ne može ništa sama da odluči, čak i taj generalni štrajk pre bi bila u stanju da sprovede vlast, nego mi, prosti radnici, sa kojima se raspravlja kako se raspravlja. Ali to jeste problem, nedostatak solidarnosti koji je nastao kao posledica nekakvog nestabilnog stanja, ali generalno i nedostatka pravog sindikata, sindikata koji će prvobitno voditi računa o solidarnosti među radnicima, pa ako se pročuje da neko nije solidaran, da radi na svoju ruku ili šuruje sa gazdom, sa tim se treba obračunati ceo kolektiv a ne samo pojedinci kojima je stao na žulj, jer uvek je reč o novim članovima koji pokušavaju da zadrže bilo kako posao. A tako ide i u NGO-u, samo sto je Vučić izumeo i praktičnu metodu, zapravo prepisao od Homeinija, koji u doba Iranske revolucije uspeo da poveze i leve i desne ideoške pozicije i da ih jednako iskoristi za osvajanje vlasti. Nažalost, to se dešava i danas da su neki levičari veoma dobrodošli u kulturni dnevnik, kada je u pitanju RTS, a da sa druge strane nekakve opozicione strane nemaju tamo pristup. To naravno, nije nikako slučajno, oni koji odlaze na RTS misle da će nešto više reći o svojoj političkoj poziciji, verovatno su i dobro plaćeni za svoj rad, i pritom čine nekakav oblik balansa i ravnoteže upravo desničarskim organizacijama, koje ne izlaze u javnost, ali ih Vučić koristi za obračun sa svojim političkim protivnicima, a koji takođe dobijaju obimna sredstva, mada to su nečije plate u javnom sektoru, nije to nekakav veliki izdatak, ali se radi o tome, o politici koja sedi na obe stolice, i pritom, nema uopšte osećaj opasnosti da će pasti, jer je očigledno da se ove stolice nikada neće rastaviti sve dok su zadovoljeni njihovi parcijalni interesi. A to je ozbiljan problem, jer Vučić nije budala, i nije neko ko ne poznaje vlastito socijalno okruženje, naprotiv, on je neko ko je prilično dobro skicirao savremenu političku situaciju i neko ko se služi makijavelizmom da bi opstao na vlasti, a trebali bi znati da su takvi upravo i najgori. Naravno, postoji i jedan rezervni plan opozicije, nije ni ona sve otkrila, i to je upravo ono što Vučića i čeka kao najgore iznenađenje, nakon pobede, kao što je bilo na Kosovu, to će ga dočekati i u Srbiji. Samo je pitanje koliko je onih koji su spremni da rizikuju svoje živote da bi na vlast doveli Obradovića, Đilasa ili Jeremića, jer oni se danas čine još većom desnicom u odnosu na Vučića. Ali mozda je to upravo ono što nam se i sprema...