LIK DŽOKERA, TERORISTA ILI LUDAK

Aktuelnost filma Džoker (Joker, 2019), u glavnoj ulozi Hoakin Finiks, potaknula nas je na vlastitu refleksiju o tom filmu. Ne bih preterano da ulazim u ostrašćena mišljenja, kojih je čini mi se i najviše, bilo da su u pitanju oni kojima se film dopao ili oni koji ga kritikuju. Ovde bih volio da govorim samo o jednom aspektu tog filma, verujem da ih ima više, a to je onaj koji se tiče povezanosti ideje teroriste i ludaka. Zatvaranje ludaka je moderno nasleđe, kao uostalom i pojam teroriste, ali nikada ovi pojmovi nisu tako blizu stajali kao u filmu Džoker. Ono što fascinara u ovom filmu i što ga čini izuzetno napetim, jeste neprestana blizina ludaka i teroriste. U početku filma razlika između ova dva pojma je očigledna, ali kako film napreduje oni se neprestano priblizavaju jedan drugom da bi se na kraju stopili u nekakoj suverenoj instanci, strip-junaku i antiheroju, Džokeru. Verujem da Hoakinov Džoker nama danas ne bi bio ni izbliza toliko interesantan da se pre skoro decenije nije pojavio Nolanom Džoker (Tamni vitez, The Dark Knight: 2008). Autentičnost ličnosti, koju glumi Hit Ledžer, nikog nije mogla ostaviti ravnodušnim. Lik Džokera se ovde po prvi put pojavljuje u ulozi teroriste, a njegova definicija terorizma više nego fascinira budući da dobija i nekakav subverzivan predznak: nasuprot vlasti koja sledi strategiju plana, terorizam je strategija nereda. Proizvoditi nered u tom smislu znači suprotstavljati se vlasti koja opstaje samo ukoliko unapred planira. Na taj način terorizam obesmišljava vlast, proizvodeći stanje u kom vlast ne funkcioniše najbolje, a to je stanje nereda. Kada kažemo vlast ne mislimo samo na policiju, lokalne političke funkcionere, čak ni samo na državne službenike, nego je reč o jednoj celini delovanja koju čine državne i privatne korporacije, poslovno i finansijsko okruženje, sve ono što skupnim imenom nazivamo neoliberalni kapitalizam. No Džoker ipak u jednoj stvari greši: strategija plana bi postala besmislena da ne postoje upravo oni koji proizvode stalan nered. Tako Džokerova funkcija teroriste postaje razumljiva tek u jednom neoliberalnom kapitalizmu u kom strategija planiranja dominira državnim i poslovnim institucijama kao protivteža i zaštita od nerada koji proizvodi terorizam. Tako savremeni terorizam postaje sastavni deo mehanizma vlasti, a strategija nereda jača sistem utoliko što kontrolu i planiranje čini neophodnom stratigijom vlasti u borbi protiv terorizma. Finansijske institucije i osiguravajući zavodi profitiraju na neredu, dok policija zavodi strože mere kontrole i nadgledanja stanovništva. A protiv toga ne da se ne možemo boriti terorizmom, nego zapravo jačamo državne, poslovne i finansijske institucije koje sada zavode sve represivnije mere kontole nad stanovništvom, a koje i dodatno oporezuju kako bi javni i poslovni prostor učinili imunim na terorističke napade. Sa druge strane, novi Džoker polazi od jedne neoliberalna situacije, urgentnih mera štednje koje permanentno ukidaju sredstva komunalnim službama, koje po prirodi stvari najviše pogađaju najugroženije stanovništvo, siromašne, nezaposlene, bolesne itd. Utoliko Džoker izražava stvarnu bedu obespravljenog gradskog stanovništva, ali i bes potlačenih koji nemaju elementarne uslove za život. U nemogućnosti da se sam izbori sa svojom bolesti, a vođen idejom da postane popularan – ideja koju u njegovoj glavi stvara popularni televizijski šou – on će biti primoran da napravi svojevrsnu sintezu ludila i popularnosti i na taj način proizvede u sebi ludaka i teroristu i to kao savršenu ulogu za lik Džokera. Kreirajući fantazmu uspeha na ličnom planu bez ikakvog dodira sa običnim ljudima, osim kroz opštu fascinaciju i dopadanje, televizija nesvesno doprinosi stvarnju Džokerovog lika, koji sada počinje da se sveti upravo onima koji su najmanje odgovorni za njegovu bedu, svojim sugrađanima. Ipak fascinacija Džokerovim likom je toliko jaka da on iz lika teroriste – kako je prikazan u Nolanovom Filmu – izrasta u figuru vođe nacionalnog pokreta, okupljajući oko sebe upravo obespravljene i potlačene. Utoliko bi se moglo govoriti i o nekakvim revolucionarnim momentima u filmu, kada ne bismo znali da je u pitanju prepoznatljivi Džokerov lik, onaj koji u sebi spaja ludaka i teroristu istovremeno i koji nasilje koristi isključivo kao sredstvo terora, a ne kao izraz revolucionarne moći i potrebe da se pokidaju sve one tačke u kojima se moć ponovo generiše kao teror i nasilje prema drugima, bilo da je reč o nekakvom institucionalnom nasilju, gde se moć koncentriše oko čvorišnih tačaka koje iznova vode subjektivaciji i podređivanju, bilo da se govori o nasilju suverenosti, teroru gansterskih bandi i mafijaških skupina. Lik Džokera je zapravo otelotvorenje oba ova nasilja, kako institucionalnog (kroz nebrigu države o ljudima kojima je potrebna zdravstvena pomoć), tako još više suverenog nasilja koje terorizam vidi kao sredstvo vladanja. Utoliko blizina ludaka i teroriste u liku Džokera postaje izuzetno opasna. Ne samo da danas terorista može biti svako, mladić ili devojka iz susetva, rođak, komšija itd., nego svako isto tako može biti i ludak, bilo da dolazi iz susetva, da nam jer rođak, komšija. Ta blizina terorizma i ludila, ukazuje prosto na činjenicu da mi još uvek nismo u stanju da živimo ni sa jednim ni sa drugim, proganjajući teroristu i ludaka u sebi mi zapravo proizvodimo likove poput Džokera, naizgled socijalizovane psihopate, koji u stanjima društvenih kriza često pokažu i svoje pravo lice.