NASILJE BEZ NASILJA

Izgleda da novinari u Srbiji nikada nisu bili nesigurniji. Često se govori o nasilju prema novinarima kako od strane vlasti tako i opozicije. Neki čak ističu da postoje novinari opozicije i novinari vlasti. Stvarnost u Srbiji davno nije bila tako podeljena. Jedno je ipak činjenica, novinara jesu ugrožena vrsta u Srbiji. Ali, postavlja se pitanje da li su samo novinari ugroženi? Govori se takođe i o nekakvim lošim uslovima na radnom mestu, o niskim platama i još nižem standardu života, a sve to je nekakav uslov da bi ljudi imali bilo kakav osećaj sigurnosti. Kako onda očekivati da novinari budu sigurniji? Poznato je da nesigurnost od novinara često stvara sluge režima, jer ljudi se osecaćaju sigurniji u blizini vlasti, popušta im kritika, a hvalospevi nisu retka pojava. Možda se zbog toga često govori o nekakvoj autocenzuri u novinarstvu i medijima generalno. Ipak, pojava interneta i socijalnih mreža u mnogome je učinila danas teškim „nesavesno novinarstvo“. Događaji o kojima novinari izveštavaju neretko se prvo pojavljuju na socijalnim mrežama, reč je o snimcima koji se prave uglavnom mobilnim telefonom i to od ljudi koji u istom događaju učestvuju, tako da novinari i mediji često predstavljaju „drugu ruku“ u odnosu na sam događaj. Naravno, nije svaki događaj adekvatan da se pojavi u medijima, odabir događaja često zavisi od uređivačke politike, pri čemu tržišna logika takođe dobrim delom diktira i samu uređivačku politiku. I tako se opet vrtimo u krugu, tzv. cirkulus vitiosus medijske scene u Srbiji. Čak i kad je reč o nasilju prema novinarima. Srbija je i tu podeljena: kao što postoje novinari vlasti i opozicije, isto tako postoje i žrtve nasilja, kada su u pitanju novinari, kako sa strane vlasti tako i iz opozicije. Ipak, ono što suviše često upada u oči jeste da je nasilje opozicije uvek upereno prema novinarkama – dakle u devedeset posto slučajeva je reč o ženama koje se bave novinarstvom. To je veoma simptomatično naročito kada se ima u vidu da je ovde reč o nekakvim verbalnim raspravama, koje često započinju i sami novinari, jer to im je valjda i posao. Ne tako davno fizički obračun sa novinarima bio je zaštitni znak Srbije, ipak, ovih dana to je sve ređa pojava, što je naravno za svaku pohvalu, s vremena na vreme plane poneka kuća novinara, al i to je sve sitnica u odnosu na to koliko je medijski prostor zasićen diskursom o nasilju nad novinarima i novinarkama. A postavlja se pitanje ima li nešto vrednije od samog života novinarke i novinara – nešto što prevazilazi pojedinačan život i što predstavlja nekakvu istinsku vrednost za zajednicu i društvo – tako da ga vredi braniti i vlastitim životom svakog od nas, pa i novinara. Danas često zaboravljamo da je ono o čemu novinari pišu vrednije od njih samih, ako prenose istinu ona se ne tiče samo njih nego i nas, pa tako istina prevazilazi svačiji pojedinačan život, bilo njihov ili naš, a samim postaje vrednost za koju se vredi boriti, u krajnjem slučaju, ako treba i život dati. A zaključićemo da je danas u Srbiji malo takvih novinara, a bogme i političara, koji stvaraju nešto vredno – istinu koja ljudima otvara nove vidike – i koja ih čini da budu bolji nego što jesu. Malo je takvih, i upravo usled tog nedostatka medijski prostor je prezasićen diskursom o nasilju prema novinarima i novinarkama, a zapravo istina je da istine možda i nema, i da se o njoj ponajmanje piše u medijima. Kao što odavno istine više nema ni u politici i pitanje je oko čega se zapravo vode ove smešne borbe: oko moći, prestiža, novca itd. Oko novih podela i novih kadriranja, oko novih društvenih pozicija, oko novih policijskih stuktura koje su svakim danom sve jače. I onda više ne znamo da li su smešniji oni novinari i novinarke koji podaju u nesvest jer se osećaju ugroženima u verbalnim raspravama, ili oni političari koji najavljuju radikalizaciju protesta a istovremeno se svom snagom bore protiv nasilja na protestima. Jedno je međutim izvesno, ako se nešto ruši onda tu mora doći do nasilja, i to često obostranog, kako onog koji pada, tako i onih koji ga ruše. I tu nema isprike: nasilje je nužan deo svake revolucije, nasilje je nužan deo samog života: Ljudsko rađanje je nasilno i bolno, ljudsko umiranje takođe. Da bi se promena ostvarila potrebno je nasilje, jer istinska promena znači nešto menjati – a promena je uvek nasilna jer nešto je potrebno razoriti, drugo opet izgraditi na drugačijim osnovama itd. Jedino kozmetičke promene su bez nasilja. A šta je njihov smisao nego da održavaju postojeće. One su utoliko najgore: jer stvarno ne menjaju mnogo, a i dalje uzimaju ljudske živote. Kao loši mediji, kao i loše novinarstvo, tako je i loša politika ono što ubija mnoge živote. A to nije bez nasilja, jednog bledog i institucionalnog nasilja, koje misli da ga nema samo zato što je izbledelo i što su ljudi suviše dugo njemu izloženi da im je ono postalo navikom. A kako se protiv toga boriti ako ne opet nasiljem, jer potrebno je pokidati sve mehanizme koje ljude održavaju u takvom stanju. Na kraju krajeva to je smisao i revolucije. Jadne su ideje i politike koje nisu vredne ljudskog života. Najgore je bledo nasilje, to nije znak da ga nema, naprotiv, to je znak da smo odavno otupeli od života. I to je problem onih koji beže od nasilja. Jer nasilje je kao bumerang, ono se iznova vraća i to najpre onima koji ga guraju od sebe: ne može se pobeći nasilju jer je promena uslov ljudskog života. Nenasilna je samo smrt. A nje ionako nema.