O SERIJI THE PURGE (ČIŠĆENJE, 2018)

Serija The purge (Čišćenje, 2018) se nadovezuje na istoimeni film iz 2013. godine, a koji je u međuvremenu imao nekoliko nastavaka. Radnja serije je veoma slična radnji filma i stoga nam i nije naročito interesantno da o tome govorimo. Nešto drugo nas zanima u ovom tekstu. Pre svega, ideja čišćenja je provokativna tema i vredno je o njoj reći koju reč. U prvi mah čini se da nije nikakva novina ukoliko društva uvode običaje koji u potpunosti izokreću ustaljeni poredak, dozvoljavajući sve ono što je ranije bilo strogo zabranjeno. Viđali smo slične obijačaje u srednjem veku, u antičko doba, a i za primitivne zajednice to takođe važilo kao pravilo. Ustanoviti jedan dan u godini koji po svemu izgleda kao da se poredak naglavce izokrenuo, za ova društva je to imalo mnogo veću kohezivnu funkciju, nego što bi se na prvi pogled moglo i pretpostaviti. Ipak, čini nam se da ovde nije reč o prostoj zameni društvenih uloga, u kojoj kraljevi glume da su lude i obratno, dok robovi zauzimaju mesta rimskih senatora, niti je reč o nekakvim orgijastičkim festivalima, gde se svako meša sa svakim, suspendujući načelo reda i mere koji važe unutar svakog društvenog poretka, nego se pre svega radi o tome da se na neko vreme suspenduje država kao takva. Ne samo da je reč o tome da se na neko vreme suspenduju važeće norme – što bi odgovaralo nekakvom vanrednom stanju u Šmitovom smislu – nego se u isto vreme suspenduje i država u celini. Suspenzija države u ovom smislu znači raskidanje i samog društvenog ugovora na neko vreme i ponovni pad u nekakvo prirodno stanje „rata sviju protiv svih“ kako je to svojevremeno Hobs nazivao. Naravno, i ovog puta suspenzija države se vrši upravo putem države, što znači da se ljudima čišćenje pojavljuje u formi norme. Na taj način država vlastitom suspenzijom zapoveda drugom uživanje. Ovde se ne radi samo o pukom vanrednom stanju – o tome da su važeće društvene norme na izvesno vreme suspendovane – nego je reč o tome da u tih 12 sati, koliko traje čišćenje, država postaje prazno mesto suverenosti koje može bilo ko da zauzme u svakom trenutku. Da je to tako pokazuju završne epizode serije u kojima se čišćenje pokušava legalizovati pravnom procedurom, iako nikakva pravna procedura nije potrebna da bi se čišćenje vršilo. Potreba da se čišćenje legalizuje pravnom procedurom jeste pokušaj da se uspostavi privid države i tako načelo pravde upotrebi i na postupke koji podležu prostoj upotrebi sile. Utoliko prazno mesto države postaje stvarno poprište rata, u kome država nije bez udela, ali se njeno učešće ne može razlikovati od drugih kriminalnih grupa (nasilno rušenje slamova, likvidacija siromašnog stanovništva, obračun s revolucionarnim i subverzivnim drštvenim elementima itd.). Suspenzijom države na neko vreme se, zapravo, privatizuje država, odnosno, ona se stavlja u službu različitih društvenih grupa (bilo da je reč o beloj rasi, ekonomskoj i političkoj eliti i dr.) koje sada represivne državne aparate koriste za zadovoljavanje vlastitih, ličnih interesa. Ali, nije li to problem sa neoliberaliznom danas generalno, ne vezano za nekakvu fiktivnu predstavu o čišćenju? Bez ozbira što se ističu brojne prednosti čišćenja po državu (smanjuje se stopa siromaštva, kriminala i nezaposlenosti i dr.), očigledno je da se time previđa činjenica da kapitalizam nikada nije bio u većoj opasnosti nego kada je politička funkcija države suspendovana. Ukoliko prazno mesto države označava istovremeno i njenu privatizaciju – a država se u neoliberalizmu privatizuje svakog dana – onda čišćenje sa sobom nosi jednu veliku opasnost po kapitalizam. Reč je o tome da suspenzija države znači istovremeno uvođenje stvarnog građanskog rata na nekoliko sati, a opasnost takvog rata je utoliko veća po kapitalizam budući da se politička funkcija države tamo i sastoji u permanentom prikrivaju otvorenog građanskog rata. To otvara mogućnost da građani postanu svesni stvarne uloge države u kapitalizmu i da ratno stanje tokom čišćana prošire i na vreme duže od 12 sati. Tada bi se upravo država pokazala samo kao jedna od militatnih grupa, istina ona koja raspolaže najvećim represivnim arsenalom, ali nikako i ona koja ima prava da prekine građanski rat i uspostavi nekakav službeni mir. A to upravo jeste najveća opasnost za neoliberalni kapitalizam: permanentni građanski rat koji ide protiv države i njenih struktura. Kapitalizam nema odgovor na to pitanje, naročito ne nakon uvođenja čišćenja, jer se nekom čudnom logikom sada čišćenje nameće kao jedina prava i stvarna istina. Onog trenutka kada država izgubi autoritet nepristasnog sudije ona prestaje da bude država i postaje samo jedna od interesnih strana. A upravo to se dešava u čušćenju i sa čišćenjem. I utoliko je čišćenje prava noćna mora za neoliberalnu državu, ne zato što stvara uslove u kojima je moguće boriti se protiv države, nego zato što iznosi na videlo istinu o samoj toj državi. A istina je da onog trenutka kad država izgubi legitimitet na večni mir, nikakav joj građanski rat više ne može pomoći da ga povrati. Utoliko čišćenje i jeste prava nošćna mora za sadašnju državu i nešto što bi ona želela da što pre zaboravi da bi mogla obavljati nesmetano svoju političku fukciju: a to je održavanje privida mira u permanentnim belističkim uslovima.