Izgleda da ono što dašnju političku scenu u Srbiji čini prilično zbrkanom jeste nesposobnost da se napravi jasna razlika između političkih i građanskih protesta. Radi se o tome da koliko vlast toliko i opozicija barata prilično nejasnom razlikom između “političkog” i “građanskog” a u sve to još dodatnu konfuziju stvara njihovo prepucavanje oko toga da li je na delu “političko” koje se izdaje za “građansko” ili je stvar obrnuta. To je razlog zašto današnja politička scena izgleda kao jedan od najkontroverznijih rijalitija u Srbiji (u pitanju je rijaliti “Parovi”), a čiju osnovu čene upravo brojne prepirke oko sadržaja pojmova koji nisu dovoljno razjašnjeni ni samim akterima koji u prepirci učestvuju, ali to I nije toliko bitno sve dokle se stvara privid da postoji nekakva zajednička tema oko koje se vodi krajnje besmislena i često kontraproduktivna rasprava. U takvoj situaciji svaki iole racionalniji argument se svodi na logičku grešku “ad hominem”, a svaka druga teza postaja “zamena teze”. Mnogima bi u ovoj raspravi dobro došao kurs elementarne logike, kako bar nas – svoje glasače – ne bi više držali na “rubu pameti”, a bogami neke i na “kraj živaca”. Istina, tamo gde ne postoji politička volja teško da bi poznavanje elementarne logike promenilo stvari, utoliko i peticije profesora filozofije, protiv ukidanja filozofije u nekim stručnim školama, kao i pretvaranje filozofije i logike u fakultativne predmete u gimnazijama, mogu jako malo da doprinosu opštem boljitku nacije, naročito danas kada je prilično jasno da vlast ne treba da služi nekakvom opštem cilju, nego ličnom stranačkom interesu, a što u prevodu znači, interesu krupnog kapitala. Ako nam je funkcija vlasti u Srbiji jasna, onda ni razlika između “građanskog” I “političkog” ne bi trebala da pravi veći problem. E sad, mnogi će reći da je glavni problem spora u tome što vlast “građanske” proteste naziva “političkim” – što oni to uistinu i jesu jer svaki protest protiv vlasti, bar koliko je to poznato od Loka i pojma “građanske neposlušnosti”, podrazumeva i nekakvu promenu vlasti (politike) – umesto da ih zove njihovim pravim imenom “građanskim”. Ali upravo to predstavlja problem i za samu opoziciju budući da nije sasvim jasno zašto ona izbegava da “građanske” proteste nazove i “poliičkim” jer je više nego očigledno da oni za cilj promenu vlasti. Niko nije toliko naivan da veruje da će vlast izaći u susret protestnim zahtevima (čak i kad se prenebregne činjenica njihove velike heterogenosti, a neretko i protivurečnosti), jer bi takav ustupak vlasti značio i početak njenog kraja i to u jednom bitnom segmentu, bar kada je u pitanju kult ličnosti dragog nam predsednika. Ne iznenađuje to što vlast naziva proteste “političkim” – realno svaka kritika vlasti vodi i nekakvoj političkoj promeni i vlast je toga svesna – nego nas više čudi da opozicija I dalje istrajava na “građanskom” karakteru samih protesta. To samo pokazuje da se suštinski sukob ovde ne odvija oko politike. Jer tamo gde ima politike ima I borbe (dozvoljenim i nedozvoljenim) sredstvima. Ono što se žrtvuje u ovom sukobu vlasti I opozicije jeste upravo politika protesta. A upravo to predstavlja I najkonfuzniji momenat u celoj priči: u čemu je stvarna politika protesta i da li postoji politika protesta? Odgovor na ovo pitanje ne može da da ni vlast ni opozicija: očigledno je da su za vlast protesti samo paravan promocije opozicije – to je ono što vlast kategoreše “političkim” – kao što i za opoziciju naziv “građanski protesti” ne znači politiku nastavljenu drugim sredstvima nego zahtev građana za pravednijom vladom – otuda naglasak na “građanski”. Ako ni vlast ni opozicija nistu u stanju da odgovore na ovo pitanje, ko to može? Mogu upravo protesti, odnosno, oni treba da pokažu da li su stvarno “politički” ili samo “građanski”. Suština politike nije u tome da se prekine politička borba i da se uspostavi nakakvo “privremeno” pacifističko stanje – očigledno da je cilj opozicije sklapanje nekakvog novog “društvenog ugovora” u kom bi građani više participirali u vlasti, ali pod jednim bitnim uslovom, tako što će se odreći stvarne politike (što je bio smisao građanskog društva – uspostaviti stanje “prikrivenog” rata (klasnog društva) kao izgovor za sigurnost pojedinca) – budući da se na taj način “političko” ukida i na njegovo mesto dovodi “policija” (veština upravljanja društvom). Vlast se zasniva na veštini upravljanja (policija), dok je suština politike da nas dovede do stvarnih problema, a to su obično stvari koje se tiču svih: od prava na rad i stanovanje, do besplatnog zdravstva i školstva, kao i zaštite prirodnih dobara i svega onoga što nam po određenju zajednički pripada (zemlje, vode, vazduha, jednom reči, prirode u celini) i što kao takvo ne sme biti predmet ekonomskih transakcija, pa samim tim ni na prodaju. Borba upravo za bolji život, ali život kojim ćemo suvereno upravljati, to u usnovi znači političku borbu. Da li to danas možemo dobiti protestima? Da li nam to danas mogu dati vlast ili opozicija? To su samo neka od pitanja na koja moramo sami odgovoriti ukoliko zaista želimo da se nešto bitno promeni u našim životima. Jer politika i znači istinsku promenu sopstva. Drugači niti može, niti će da ide. I o tome treba dobro voditi računa, naročito danas kada više nismo sigurni da li vodimo „građanske“ ili „političke“ proteste.
Коментари
Постави коментар