Istorija često zna da bude surova prema svojoj deci, a mnogi od njim često svojom pojavom podsećaju jedni na druge. Tako na primer nedavni slučaj SNS-a mnogo podseća na doba ranog hrišćanstva I to u vreme apologeta. Ono što je apologetima bio problem tada veoma podseća na SNS danas. Naravno, kada su u pitanju anologije one I nisu često najprecizniji način da se nešto objasni, ali može da posluši kao zanimljivo pedagoško štivo. Elem, o čemu je reč? Problem koji se postavio pred apologete bio je taj kako inkorporirati u sebe antičku filozofiju a da to istovremeno ne izgleda kao jedan vid očigledne “krađe”. Ono što su apologeti smislili naizgled nije ništa originalno ali je radilo u praksi: “krađu” je moguće izbeći samo ukoliko I sam kradeš od lopova. Da bi to postigli neophodno je bilo antičke filozofe proglasiti plagiratorima I kradljivcima, a to su oni uspeli tako što su ukazivali da antička filozofija (koju su oni upoznavali uglavnom putem priručnika, a ne izvornih dela) nije nikakvo autohtono delo nego je puki plagijat ranijim filozofija I starijih civilizacija. A radi se o tome da su sve one nastale upravo na nasleđu Starog zaveta, kao osnovi iz koje su sve zajedno uzimale svoju šustinu. Platon je tako “krao” od pitagorejaca, koji su opet baštinili orfički nauk o «seobi duše » Itd. Sve u svemu poruka je da je poštenije krasti od lopova, a hrišćanstvo se posle toga više I nije ustezalo. Slična stvar je bila I sa SNS-om. Nekome je palo na pamet – namerno kažem nekome jer nisam siguran da je ikome to u Srbiji palo na pamet, suviše smo mi nekako zauzeti vlastitim ne-problemima da možemo da vidimo i pedalj od prsta – da bi mogao da spoji radikalsko glasačko telo (koje je I u doba demokrata brojalo oko 30% populacije glasača koji izlaze na izbore) sa konceptom Evropske unije (ili bar iole umerenog desnog centra). Tako je nastala Srpska napredna stranka – formirana od najužeg rukovodstva Srpske radikalne stranke – ali u čiji je sastav ubrzo ušao I veliki broj predstavnika drugih političkih opcija, bilo da je to učinjeno putem koalicije (SPO, Narodna seljačka stranka, PUBS – koji je u to vreme bio u koaliciji sa SPS-om, ali je nešto kasnije shvatio “odakle vetar duva”) bilo da je reč o prostim “preletačima” (najčešće je reč o ljudima koji su godinama bili na vlasti, dok im je snaga partije značajno slabila, što je bio slučaj sa DSS-om I G17+, pa su prelaskom u SNS videli šansu da očuvaju svoje društvene pozicije. Tako je nastala jedna mešavina svega I svačega pod nazivom Srpske napredne stranke, kako u ideološkom tako I u institucionalnom smislu, a poenta lidera partije je bila u tome da oko sebe okupi pouzdane I lojalne ljude sa bogatim političkim iskustvom, kao i one koji nisu prezali od političkog makijavelizma, bilo da bi se dodvorili šefu partije, bilo da bi zadovoljili vlastite interese, a često i oba zajedno. Naravno, sve to nije moguće bilo podstići bez ogromnog desničarskog glasačkog tela, koje se raznim neistitucionalnim putevima održavalo u SRS, a čije je predstavnike sada trebalo zaposliti u institucijama, ili im omogućiti značajne prihode iz budžeta, kao predstavnicima NVO-a. Kada je tako učvršćeno liderstvo I jedinstvo partije, preostao je još jedan zadatak, a to je bilo dodatno “depolitizovati” političku situaciju u zemlji, a to je bilo moguće samo totalnim obezvređivanjem političkog prostora, što je vodilo političkoj apstinenciji I zasićenosti političkim idejama (zapravo, u Srbiji jedina dozvoljena politička opcija, kao I bilo gde u region bila je ona desnog centra). Najlakši način da se to postigne bilo je uvođenje “redovnih vanrednih parlamentarnih izbora” na svake dve godine, zavisno od situacije i afere koja bi vlasti dala "zeleno svetlo" da može lako i bezbedno da osvoji potrebnu većinu I da, pritom, opoziciji ostavi što manje vremena za vođenje političke kampanje. E sad, budući da su od “demokrata” preuzeli politički program, a delimično I politički kadar (bar onaj na lokalu, koji je veoma značajan budući da može presudno da utiče na glasače, naročito ako su zaposleni u državnoj upravi, institucijama I državnim preduzećima), neophodno je bilo demokrate proglasiti lopovima, kako bi ova “politička krađa” prošla sa što manje buke. Istovremeno se stvara jedna autoritarna atmosfera – onaj ko nije s nama, taj je protiv nas – a svako ko drugačije misli uvek je potencijalni neprijatelj SNS-a. Naravno, politički neprijatelj je uvek bio problem vlasti, vlast je ta koja kreira političkog neprijatelja, pa tako I sadašnja opozicija predstavljena je kao politički neprijatelj iz razloga što ona čini najmanju opasnost po samu vlast – pa i savremeni neoliberalizam, budući da su veoma male ideloške razlike između savremene vlasti I opozicije, a što samo pogoduje vlasti, budući da jača političku apstinentnost, a to je uvek u interesu vlasti, da na izbore izlaze samo pouzdani birači, oni koji su iz različitih interesnih grupa regrutovani da izlaze na izbore. Tako se “krasti” od “lopova”, pokazalo kao veoma plodna politička strategija da se na duži rok osigura I održi vlast – što je naravno u skladu sa političkim makijavlizmom SNS, stranke čiji je osnovni politički slogan: "Brže, jače, bolje" (zvuči kao neka reklama za vijagru, neki "blic krig" u seksualnom a i svakom drugom smislu). A kako ide to “Brže, jače I bolje” možda I sami saznamo za koju godinu kad nam se dese sve one stvari koje su nekadašnji “radikali” predvidjali: od gubitka teritorije do odliva stavnovništva i permanentnost širomaštva, ali na to smo se navikli s godinama, budući da je svaka vlast gora od prethodne – politički problemi se permanentno gomilaju, a mi sami nismo u stanju da ih rešimo drugačije osim da nas uključe u neku imperijalnu ekonomiju od koje postajemo permanentni zavisnisnici, kako u kreditnom i monetarnom smislu, tako i u proizvodnom. A to pre liči na neku dezilozunističku sliku “narkomanskog zavisnika”, nego što obećava brzo ozdravljenje ili bar prividni napedak. A to je takođe jedan od bitnih faktora sve boljeg prolaza SNS-a. Bez tog razornog osećaja depolitičnosti I političkog apstinencijalizma, koji šire političari od struke I ne bi bio moguć uspon takvih I sličnih partija desnicarskog usmerenja. I to je ono što danas za nas predstavlja ozbiljan problem I protiv čega treba da se borimo: za to da politika prvenstveno zavisi od ljudi I od njihove uključunosti u savremene političke tokove, pri čemu ta uključenost ne znači puko glasanje na izborima. Politika se vodi zbog ljudi I zajedničkog prostora koji svakodnevno dele, I dok to svima ne postane jasno, teško je očekivati nekakve zaokrete u političkom smislu. A moguće da će biti sve gore I gore, jer dok mehur ne pukne, teško je očekivati ikakav boljitak.
Коментари
Постави коментар