KO JE UBIO MAKAVEJEVA

Ko je ubio Dušana Makavejeva? Teško pitanje. Moglo bi se postaviti za svakog od nas. Ipak, ako pitate policiju ona će vam reći da je to ipak zavera komunističke bagre i da Makavejeva niko nije ubio, čovek je umro, to je činjenica, prirodnom smrću, u dobokoj starosti (da ne kažemo pred sam kraj svog života). I to je činjenica. Jedna u nizu činjenica, koja ga je možda i dokrajčila, koja ga je na kraju i ubila. Da iza njegove smrti nije postojala nikakva zavera, da je prosto čovek odapeo, kao i svako od nas. Ali, ponekad se desi da mi i pobrkamo činjenice. A onda statistika bude i bolja, to voli naša policija, a i drugi upravljači sveta... što bi rekao Džoker iz Nolanove serije o Betmenu, svetom danas upravlja haos i to je smisao vlasti danas... stvoriti haos...dakle, vladavina cinjenica je zapravo vladavina haosa. A u tom haosu Makavejev je umro prirodnom smrću, on zapravo nije ubijen, što je jedna notorna i licemerna laž. Ne samo da su ga ubili onda kada je bio spreman za nas, svoju publiku, nego su ga, kao Hektora u Ilijadi, ljudi-bogovi, kulturkapitalisti socijalizma, razvlačili po prašini, da budemo svesni da je zaista skončao u najgorim mukama. I onda, danas, kada čujemo da je Makavejev i zvanično mrtav, dođe nam da odahnemo: čovek je konačno našao mir, za tim je godinama čeznuo, naročito izvan domovine i otadžbine i onda se, sticajem okolnosti, desi da pogledamo njegov Sweet movie i da se zamislimo: dobro je i prošao, da se vratio u domovinu verovatno bi ga rastrgali kao poslednjeg olosa, ili pustili da umre u anonimnosti, što je verovatnije, i samoci, kao što su umirali mnogi velikani Srpstva i kulture u koju se danas najvise kunu oni koji im ni imena ne znaju, pa dakle, i ko bi se sećao jednog Makavejeva i zbog čega. Pa ako ništa onda zbog toga jednog filma Sweet movie. Jer svi prethodni filmovi su imali uzore, a ovaj film, mozda i anoniman je postao uzor mnogim sineastama. I to ne treba kriti. Moguće da je Makavejev shvatio da ako ne napravi jedan zaista dobar film, on će u istoriji postojati kao što postoje oni koji se oslanjaju na struje, a struje prolaze, kao i novi i stari talasi. Od njih ništa ne ostaje. A da se ne lažemo. Makajeveja je ubio film, jer se on filmu posvetio u nevreme, on je mogao da bude drugi Bunjuel, i to je večna tragedija Makavejeva, večni drugi, da je film tada trebao Bunjuele. Ali ne, o čemu je on sve maštao sve je već bilo prikazano na filmu, čak i taj dokumentarac, koji pravi o vlastitom životu nije preterano originalan, šeta od Godara do Majkla Mura, ljudi bi rekli dobri uzori, ali ipak uzori. Tačno tako, Makavejev je u životu imao previše uzora, možda previše pogrešnih uzora i to u nesretno vreme, da bi pravio dobre filmove. Jer svi njegovi uzoru su bili sahrenjeni od sredine sedamdesetih, kao i on uostalom, jer tada se raspala koncepcija autorskog filma. Bilo je klisea, umetničkih šablona i slobode, ali nije bilo novca, i sve manje je bilo novca za pojedinačna lutanja, naročito ne za filmove koji ne donose profit, jer profit je bilo carstvo izvan svega. Nije to samo ubilo Makavejeva. To je ubilo i dobru muziku, to je ubili i dobar provod, to je ubilo sve što može da ubije, a polako ubija i planetu. I sam Makavejev je toga bio svestan i sam nije prestao da priča o vlastitom ubistvu, jer je dobro znao da ako ubiju njega, ubiće i sve ono što volimo, a samim tim ubiće i sve nas... O tome govori i njegov film "Slatki film"... O tome kako nas ne prestaju ubijati, jer nam oni sami kreiraju uslove života, uslove života, kojeg, da li ima posle rođenja, kako kaže pesme u istoimenom filmu...Dakle, ko je ubio Makavejeva, isti oni koji godinama truju i nas i jedva čekaju kada ćemo odapeti, da likuju na našim grobovima i da se drže činjenica... ali kasno je za činjenice, bura je u nama i nju treba izneti, ako treba i protiv činjenica...