Mašina-proteza i mašinski spojevi

Šta znači ontologija političkog? Pre svega, to je specifičan način na koji telo-moć opstaje u vremenu. To je način na koji ono uspeva da produži vlastito telo, da ga nadogradi i tako u sebe uključi nove organe (mašine-proteze). Da li to znači da ostajemo samo na površini molarne proizvodnje? Zapravo, potrebno je pokazati u kakvom odnosu stoje molarna i molekularna proizvodnja, kako se jedna kači na drugu, kako se druga razdvaja od prve i kako nastaju nova mašinska tela. To zahteva jedan genealoški pristup razumevanju istorije. Dve najpoznatije genealogije su proveli Niče i Fuko. Niče je genealoškom metodom pokušao da dovede u pitanje celokupnu kulturu Zapada, tražeći strateška mesta od kojih bi mogla da započne njena temeljna transformacija. Vodeći problem za Ničea je predstavljao nihilizam, dekadencija zapadnih vrednosti i hrišćanske civilizacije, a što je značilo potiskivanje primarnih životnih nagona – pre svega volje za moći kao osnovnog pokretača života. Problem je u tome što Nič

Kroz istoriju čovek je često bio u sastavu različitih molarnih skupova (tela-moći) i to počev od teritorijalnih, suverenih i kapitalističkih formacija, tako da se može govoriti i o dominantnim molarnim modelima kao sto su: sveštenik, ratnik, vladar (teritorijalna i despotska mašina), ali isto tako i radnik, učenik, vojnik, birokrata itd. (kapitalistička mašina). Telo-moć može da opstane samo ukoliko se mašine-proteze preoblikuju u političke modele i to polazeći od dominantnog načina proizvodnje. Nije sporno da je čovek vekovima bio zavistan od prirodnih uslova, ali je i tada obrazovao određene molarne skupove (teritorijalne i suverene formacije). Sam koncept čoveka – kao bića koje se razlikuje od drugih prirodnih bića prema izvesnim biološkim karakteristikama – potiče od pokušaja da se prirodom zavlada na jedan tehnički način: permanentna nominalizacija bioloških vrsta kao proizvod klasičnog doba (klasifikacija). Ali, šta je priroda sama po sebi? Ono što mi danas poznajemo kao prirodu